Bora Ćosić: Socijalistički realizam nije bio obavezan pravac
19:48
U okviru 4. internacionalnog književnog festivala Bookstan u Sarajevu je boravio književnik Bora Ćosić. Veliki pisac u razgovoru za Oslobođenje govori o pola vijeka od prvog objavljivanja kultne knjige “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” i mnogim drugim temama
IMA LJUDI, I ZLONAMJERNIH, I NEUPUĆENIH, KOJI TVRDE DA JE PERIOD TITOVE JUGOSLAVIJE BIO MRAČAN. TO NE SAMO ŠTO NIJE TAČNO NEGO JE I ČISTA LAŽ/FOTO: AMER KAJMOVIĆ
Prošlo je pola vijeka od prvog objavljivanja Vašeg romana “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, za nju ste dobili NIN-ovu nagradu kao tada najmlađi dobitnik. Kako danas sa tim vremenskim odmakom gledate na život ove knjige i kontekst u kojem je ona nastala?
- Ta knjiga ja začudo preživela mnoge godine, sada je u nekom srednjem dobu. Već je završila i Univerzitet i sve drugo. Hoću da kažem, ona je svojim dugim vekom dokazala svoju vitalnost i neku svoju svrhu. Jer, u prvi mah to je bila jedna buntovna stvar. Ja sam bio sasvim izvan regula onih koji su nagradu dobijali. Danas je dobija vrlo mnogo mladih ljudi, nepoznatih. U to vreme to je bilo striktno za tih desetak skoro državotvornih autora. Zahvaljujući jednoj borbenosti Borislava Mihajlovića Mihiza i još dvojice-trojice, jako mudrih i dobrih, izvanrednih kritičara, kao što su bili Zoran Mišić, Muharem Pervić..., ta je knjiga prošla čak u jednom poređenju sa gospođom Jarom Ribnikar koja je svakako bila favorizovana u mnogo čemu. Pre svega je zanimljivo što je ta knjiga bila štampana u privatnom izdanju. To je jedno od onih takođe buntovnih stvari koje smo tih godina uspevali da uradimo zahvaljujući pre svega dizajneru i izdavaču Slobodanu Mašiću.
Ona je, zapravo, objavljena kao samizdat?
- Da, kao samizdat. Kao što je i prvo izdanje knjige “Miksmedija” bilo jedno privatno izdanje. Ovo je bilo skoro naprečac. Ja sam tu knjigu malo-pomalo sakupljao, radio, jer ta je knjižica zapravo jedna antologija raznih rečenica. Tako je ona i nastala. To su bile stotine, i hiljade malih ceduljica sa po jednom ili dve replike, koje sam ja kasnije montirao na sasvim jedan ajzenštajnski način. Jedan makovski način, jedan filmski način.
CRNJANSKI JE NEŠTO ŠTO JE LATENTNO, I NE SAMO U JEDNOM TEKSTU/FOTO: AMER KAJMOVIĆ
Šut sa rogatima
Ipak, pri kraju te 1969. godine se ispostavilo da bi možda moglo da se konkuriše sa njom, onako šut sa rogatima. I zaista je uspelo. Prvih deset primeraka je poslednjeg dana jedan dečko odneo u knjižaru Srpske književne zadruge. Jer to je bio uzus da do 31. decembra knjiga bude odštampana. I naravno, to se dogodilo. Posle toga je stvarno bio jedan period velike zainteresovanosti za tu knjigu, naročito kod mladih. Kada danas, evo, svoje sredovečne kolege pitam, Jergovića ili njegovu generaciju, oni su svi gotovo kao deca, pri kraju gimnazije, to pomamno čitali. Onda je odmah došla dramatizacija u Ateljeu 212.
Koliko su postavljanje tog teksta u pozorište, i kasnije njegova ekranizacija u režiji Bate Čengića doprinijeli popularnosti knjige?
- To je isto doprinelo i jednoj i drugoj strani. Doprinelo je nekakvom produženom životu te knjige, a istovremeno su upravo ta dva velika ozbiljna medija napravila povod za gonjenje. Tako da je u Ateljeu to bila jedna kultna predstava koju je režirao Muci Draškić. Sve to je zahvaljujući Miri Trailović koja je rekla odmah napravi dramatizaciju. Ona je bila apsolutni razarač u pozorišnom smislu. I zajedno sa njom, naravno, Jovan Ćirilov i Borka Pavićević, koja je od prije neki dan pokojna. Dakle, to je onda išlo u šezdeset do sedamdeset izvođenja, dok se ipak nisu setili neki cenzori da sve zaustave. Što se filma tiče, on je imao još lošiju sudbinu, jer zapravo nikad nije došao u bioskope. Ali je zato otišao na Venecijanski festival. I tamo je jedan moj italijanski prijatelj, veoma važan kritičar, Giancarlo Vigorelli, koji je izdavao reviju L’Europa letteraria, sa kojim sam se sprijateljio, bio u žiriju i čak je hteo da film dobije Zlatnog lava. To ipak nije išlo. Međutim, dobio je neku drugu nagradu. Ali dobro je da se zabeleži neki uspeh. Posle toga film se nije dalje vratio u normalnu reprodukciju, nego je bio igran po kinoteci u Švedskoj, u Italiju je išao. I ide danas vrlo često po televizijama. Ovde u našim državama, to je nekako nejasno. Ne zna se, ustvari, čije je vlasništvo taj film danas. Zato što je Bosna film, koja je to produkovala, nestala. Ne znam kako se dogodi da bude na ovoj ili na onoj televiziji. Ne samo što se ne obraćaju na autore, i na prava nego ne zna se uopšte ko to reguliše.
Kako pamtite Beograd tih godina kada je “Uloga moje porodice...” nastajala. Ozračje je 1968. Tu ste sa Konstantinovićem. Bavite se nekim avangardnim eksperimentima u književnosti, Vaše prve knjige su nosile prizvuk nadrealističke tradicije.
- Prvo moram da ponovim ono što mi je u poslednje vreme obaveza da govorim. Da period Titove Jugoslavije nije bio uopšte jednosmeran što se tiče kulture. Ima ljudi, i zlonamernih, ima i onih koji nisu ni upućeni, koji tvrde da je to bio jedan mračan period i da je socijalistički realizam bio obavezan pravac. To ne samo što nije tačno nego je i čista laž. I ja odmah navodim da su prve knjige, moje i Konstantinovićeve, davno pre ove knjige, deset godina ranije, bile u suštini nadrealistički romani. “Daj nam danas” ili “Kuća lopova”, “Anđeo je došao po sve”. O tome čak ima i malih nekih rasprava i studija koje obrazlažu taj nadrealistički duh u tim knjigama.
Moderni duh
Ono što sam ja imao kao sreću, i dvoje-troje ljudi pored mene, Bora Radović, Vava Hristić i tako dalje, jeste da smo imali neposredan kontakt sa najvećim piscima nadrealizma. Dušan Matić, Aco Vučo, Marko Ristić, Milan Dedinac, to su bili naši roditelji. I dakle, već je to bilo nešto što je bilo daleko od svega do tada. Jako cenim moga starog prijatelja i kolegu Branka Ćopića. Ali to je bila jedna druga stvar. To je isto i popularno i dobro. Ali ovo je bio jedan drugi duh koji je prodro iz tog čuvenog pokreta, nadrealizma iz tridesetih godina. I mi smo se zaista odmah odlepili od nekakvog vladajućeg režima u književnosti.
Postojala je drugačija, nadrealistička tradicija, na koju ste se mogli osloniti.
- Da, ali to nije bilo ne znam kako strogo. Jer ja sam istovremeno imao jedan poriv iz ruske literature, iz futurizma Majakovskog. Ja sam kasnije preveo i Hlebnikova. Jedna od mojih ranih stvari u stihu, jedna poema, koja je bila sasvim u duhu Majakovskog, izašla je u časopisu Krugovi u Zagrebu još 1952. godine. Dakle, taj moderni duh je bio nesumnjiv i kroz ceo taj period, sve do ‘68. i dalje je trajao. Istovremeno, mora se odmah reći šta je sve bilo u drugim medijima. Beograd je možda imao više toga u literaturi. Nas nekoliko koji smo imali baš neposredan uvid. Ali zato u Zagrebu je bilo vrlo mnogo ljudi u likovnim i drugim stvarima. Odjedanput se pojavljuje Gorgona, Vaništa, Picelj... pa onda u filmu taj čudni čovek Pansini. U Beogradu su već bili i Makavejev, i Pavlović... Dakle, to je bila jedna jako bogata i plodna moderna etapa. Tu su, naravno, onda jako važne publikacije, koje su isto tako bile ne možda zabranjivane, ali zaustavljane posle nekog perioda. Ali jedan period su postojale. Već 1952. postoji jedan list, Svedočanstva, koji okuplja sve. Od Krleže do, recimo, Vuče ili Oskara Daviča. Onda od ‘61. do ‘63. radimo reviju Danas. Svi ti naslovi su pozajmljeni. Danas je pozajmljeno od onog časopisa Krleža – Bogdanović iz 1934. Svedočanstva od nadrealista. Onda ja pravim jedan apsolutno jedinstven avangardni časopis Rok (‘68 - ‘70), koji prvi put u Jugoslaviji promovira čitavu modernu scenu evropsku i svetsku. Naravno, uz veliku pomoć Vučićevića i drugih ljudi. Naš mali krug. Imamo prvi put ceo fluksus iz Amerike. Imamo razne ljude. Ja sam prije petnaestak godina tek upoznao jednog od poslednjih pop-artista Daniela Spoerrija. I onda shvatim da sam ‘68. i ‘69. prvi put pomenuo njega i pisao o njemu u jugoslovenskom prostoru. I to je tako išlo, onda se, naravno, malo zaustavilo. Posle liberalizma, posle Hrvatskog proljeća... itd. Tako da sam ja sedamdesetih godina, nakon svega, tada sam već imao petnaestak objavljenih knjiga, i tu nagradu, odjedanput bio persona non grata kao i mnogi drugi. U tom periodu, zahvaljujući tom nekakvom unutrašnjem egzilu, napisao sam najdeblju knjigu, “Tutore”, od ‘73. do ‘77. Onda je posle stvar opet pukla, i opet je sve išlo napred, i napred... tako da se mora jako pažljivo razmatrati kultura, i posebno književnost takozvane Titove epohe.
Kako to vrijeme izgleda u komparaciji sa današnjim trenutkom?
- Prvo, današnji trenutak je žalostan po tome što je većina ljudi nestala, mrtva je. Ja sam jedan od poslednjih, zato i mogu, i imam nekakav poriv da svedočim o tome. Svi oko mene, ne samo ovi koji su stariji nego i ovi mlađi, i Radović, i Hristić, i svi drugi. Oni su kod mene, kad sam imao dvadeset godina, došli u kratkim hlačama, kao gimnazijalci. I ja sam ih prihvatio jer sam tad uređivao jedan list, Mlada kultura se zvao. To je bio malo šaren list, i levi i desni. Ja sam bio sa ove druge strane. Tako sam upoznao Đilasa. Išli smo tamo kod njega u Politbiro da dobijemo sredstva, i on je to odobrio. Dakle, tu je nesreća i neprilika što su ljudi nestali. Naravno, ja uopšte ne potcenjujem, uzimam u obzir veoma sve ove mlađe pisce, i veoma cenim neke. Od Vladimira Arsenijevića pa nadalje. U Crnoj Gori mnogo mi se dopada Balša Brković, mnogo više nego njegov tata, koji je, onako malo, otišao u nekom drugom pravcu. Bili smo ista generacija. U Hrvatskoj ima nekoliko mladih, relativno mladih autora. Tatjana Gromača, na primer. Pa onda, naravno, tamo još uvek postoji grandiozan pesnik Danijel Dragojević. Ali, to se sve jako proredilo.
PEDESETE SU BILE JAKO BOGATA I PLODNA MODERNA ETAPA. OBJAVLJENE SU VEOMA VAŽNE PUBLIKACIJE, KOJE SU ZAUSTAVLJANE POSLIJE NEKOG PERIODA. ALI JEDAN PERIOD SU POSTOJALE/FOTO: AMER KAJMOVIĆ
Papa postmoderne
Taj biološki momenat se vidi. Sa druge strane je ipak pritajeni teror, protiv koga se upravo taj Borkin Centar za kulturnu dekontaminaciju borio. Pa onda u Zagrebu, u Hrvatskoj, ja sam isto učestvovao u tom Feralu. Zapravo, prestanak objavljivanja Ferala je bio jedan od većih udara na kulturu. Inače, u suštini se može pisati skoro sve što čovek hoće. Ono što pišu ovi ljudi u Jutarnjem listu, pre svega Miljenko Jergović, i još nekoliko njih. To je ipak jedna prisilna sloboda. Ali se to ipak može reći, i ovo i ono. I kad se govori o zatucanosti verskoj, a onda i o tom desničarskom, o toj pritajenoj ustašiji i svemu drugom. U Beogradu isto tako podižu spomenik Draži Mihailoviću. U svemu tome, nije sve mrtvo ipak. Ali razlike su velike. Pre svega, ne mogu reći u kvalitetu, ali u kvantitetu svakako. Tamo je bilo u jednom periodu trideset evropskih pisaca, sad je tu poneko ko ima neki širi odjek.
Vi ste prevođeni dosta na njemački jezik. Koliko je ovdašnja književnost možda bila više svijet u tom vremenu?
- Mislim da nije, danas se ipak mnogo više prevodi naših knjiga. To je isto jedan paradoks koji nije samo naš, nego je i nemački, ili uopšte evropski, da jedan veliki grandiozan slikar teško može da prodre. Ne možete da napravite veliku izložbu, recimo, Ede Murtića.
Da, poznato je da, recimo, Krleža nije rado prevođen na evropske jezike.
- Krleža je i tamo gde je prevođen, prevođen dosta loše. On apsolutno nema zasluženo mesto, kao ni u sopstvenoj zemlji. U sopstvenoj zemlji ga stalno nipodaštavaju i prelaze preko njega. U Nemačkoj, na primer, gde ima dosta prevedenih knjiga, ne tako dobrih, ne mogu da izgovore njegovo ime. To već pokazuje da nešto nije uredu. A danas, jedan širi spisak naših autora, vrlo mladih, bogami se prevodi znatno više i znatno pouzdanije nego u onom periodu kad je bilo i većih pisaca, i važnijih stvari u književnosti. A sada to ide. Damir Karakaš, tek se takoreći pojavio, a preveden je na nemački. Nemačka se mora uzeti u obzir kao jedan centralni punkt sa koga onda ide dalje. Ja sam, na primer, u Nemačkoj došao sa jednom prevedenom knjigom iz davnog perioda, krajem 60-ih. A od onda je prevedeno trideset mojih knjiga. Međutim, odatle su prava prodali na jedno petnaest jezika uglavnom Nemci. Šta bi bilo od Hamsuna bez Nemaca. Ko bi ga čitao u Norveškoj? A on je za mene najveći.
U svojim knjigama često ste se bavili drugim piscima, Crnjanskim, između ostalih. Kako ste Vi Crnjanskog doživljavali kao pisca u onom vremenu, nakon njegovog povratka u Beograd?
- Prvo, Crnjanski je na kraju jednog niza od nekoliko pisaca koji, po mom mišljenju, i za mene, čine jednu transverzalu, ne samo moju ličnu nego modernog pisanja uopšte kod nas. Ona počinje, po mom mišljenju, sa Lazom Lazarevićem. On ima prvu evropsku rečenicu na srpskom jeziku. Sve je to pre toga lepo i krasno, Milovan Glišić i Janko Veselinović, to je teška seljačija, čak i u najboljem smislu. Čak i ono što je nekakav fond, u poeziji Branka Radičevića, to je detinjstvo našeg jezika. Ali kad se ide od Laze, preko Bore Stankovića, Dragiše Vasića, onda se dolazi do rečenice Crnjanskog, koji je, meni danas, u jezičkom smislu fond. To je jedna strana. Sa druge strane to je evropska rečenica Marka Ristića i onoga što je nadrealizam isto tako evropeizirao naš pastirski jezik. E sad, pre nego nastavim sa Crnjanskim, moram reći da je u jednom periodu za mene bio jedan poriv postmoderna. Jedan moj antipod, sa mojim sam se mnogo gložio, Peter Handke, kaže meni, ti si papa postmoderne. Ali to je zaista bio jedan period kada me je interesovao, na primer, Robert Musil, Krleža... ja sam Krležinu kožu uvukao u se, i njegovim jezikom napisao osamsto strana.
Prosjak u ratu, ataše prije rata
Crnjanski je nešto što je latentno, i ne samo u jednom tekstu. Sad je izašla jedna knjiga u Beču mojih putopisa. Ovo su tekstovi koji se odnose na mnoge naše teme koje objavljujem u dva časopisa koji su moji punktovi za putopise i tekstove srednje veličine. U tim tekstovima je bilo nekih putopisa koji nikada nisu objavljeni na originalu, a nisu ranije ušli u knjigu. Sada je moj izdavač iz Beča napravio jednu knjižicu sa dva putopisa, austrijski i italijanski. I kada pogledam, oba ta putopisa su prožeta Crnjanskim. “Hiperborejcima”. Mislim da su “Hiperborejci” važniji čak od “Seoba”. “Seobe” su izvrstan roman, ali ovo je još nešto važnije. U Rimu sam dosta boravio, pogotovu u ratu, više meseci. A drugo je jedan autrijski bedeker, zove se “Dunavski bedeker”, koji je malo posvećen i Magrisu i tako. I tu je analizirano sve ono, upravo iz “Seoba”, ono kada Vuk Isakovič prelazi preko Dunava kod Kremsa. A ja sam i u Kremsu boravio, i tako. Crnjanski ne samo po jeziku nego i po jednoj trajnoj prisutnosti. Da ne govorim o njegovim devijacijama ideološke prirode. Sada je u Beču bila jedna promocija, pa smo o tome raspravljali. Neko ga pominje u poređenju baš sa Hamsunom. Pa Hamsun je išao Hitleru, to Crnjanskom nije padalo na pamet. On je bio prosjak za vreme rata. Ono što je on imao, jednu, kvazidesničarsku orijentaciju, to je bilo tridesete godine kada je kao pisac, a ne kao političar učestvovao kod Stojadinovića u Vremenu. I to je radio i Vinaver, jedan čisti genijalac. Crnjanski je sasvim drukčiji na drugoj strani, ne samo u “Hiperborejcima”, nego i u drugim tekstovima memoarskim. Drugačije je njegovo shvatanje rata, još u vreme njegovih atašeovskih vremena.
On je bio kod Balugdžića u Berlinu. I o tome ima o Crnjanskom kod mene, u onoj knjizi “Put na Aljasku”. Pa onda ima jedna knjiga koja će opet sad izaći na nemačkom, samo o Berlinu. Gde ima upravo opisan taj milje dvadesetih godina u kojem se on kretao. Kad mu je Balugdžić rekao, na njegovo pitanje šta mu je posao, tvoj posao nije ništa. Nemaš šta da radiš, ti si pesnik, idi, šetaj se. I on je, zaista, šetao. Iz tog Berlina on je izvukao svoju poetiku. Pa onda Rim. Pa onda, naravno, London. Zanimljivo je, naravno, da sam s njim bio jedan jedini put. Mnoge moje kolege često pišu kako su se družili sa velikim našim piscima. Ja sam sa Andrićem imao više susreta. I moram reći da mi je jako drago bilo da kad je došla NIN-ova nagrada za “Ulogu moje porodice...” on mi je čestitao. Onako, oficijelno, baš u Udruženju književnika. Ali je, recimo, drugim ljudima, Aci Vuči, sa kojim je bio jako blizak, rekao: “Tu knjigu je bilo jako teško napisati”. Tako, ja imam male odjeke, ali to je drugo. Međutim, sa Crnjanskim je sasvim slučajno bilo, jedan susret u autorskoj agenciji. Satima smo onda razgovarali, i uvek pominjem to, sve manje o literaturi, a više o tome kako je išao u Southampton da gleda brodove. Nije bio sasvim pri kraju, to je pet-šest godina pred smrt. Ali je imao jednu pomirenost, jedan otklon prema svemu. Prema svetu. On je znao svoje mesto. Koje sada tek, malo-pomalo, drugi shvataju.
KRLEŽA JE I TAMO GDE JE PREVOĐEN, PREVOĐEN DOSTA LOŠE. ON APSOLUTNO NEMA ZASLUŽENO MESTO, KAO NI U SOPSTVENOJ ZEMLJI/FOTO: AMER KAJMOVIĆ
Slučaj pada
Nikola Milošević je još jedan od likova Vaše književnosti, on je prisutan u knjizi „Povest o Miškinu“, kako gledate na njegovo strovaljivanje u nacionalizam devedesetih, taj obrat koji je doživio?
- On nije jedini. Nikola je pokazao sve o sebi na najbriljantniji, i najistinitiji način u onom završnom eseju na kraju knjige „Antropološki eseji“. U tom memoarskom tekstu on govori o svom odnosu prema onoj devojci, i uopšte prema erosu. Jednom rečju, on je bio težak neurotičar. Pošto ga ja znam, mi smo povezani po mnogo čemu. Prvo smo bili školski drugovi, posle smo studirali čistu filozofiju, on je potom brzo postao asistent. Branko Miljković i ja smo, po nekoj, ne znam, partijskoj ili kakvoj drugoj liniji, bili skojevci. Ja sam bio skojevac jako rano, u gimnaziji. Kada je SKOJ bio ukinut jedan deo nas je postao, a da nikad nismo dobili člansku knjižicu, članovi partije. To je moj partijski, vrlo kratak rok, ali vrlo dramatičan. Jer upravo tada prelazimo iz gimnazije na fakultet i Branko i ja. On je došao kod mene, kao što su mnogi došli, Mića Danojlić, on je došao bos, i on je jedan slučaj pada. Branko i ja smo, dakle, bili nekako u istoj ćeliji na fakultetu, a sekretar partijski je bio Nikola Milošević. I taj sekretar, tvrdi boljševik, 1951. godine na Božić, izbacuje i mene i Branka iz te partije. Iz razloga jer nismo dolazili na sastanke, i šta ja znam. Ja pratim njega kasnije, ali to je bilo smešno, ja više nikakve veze nisam imao sa politikom. Pratim šta on piše, kasnije smo i kolege, pošto smo obojica bili u Nolitu važni saradnici. Odjedanput dolazi 1968. i on tamo u toj auli, gde smo svi bili, od Desanke Maksimović do mene, i do Vaska Pope, bljuje vatru na boljševike, na sebe samog. Posle jede so i hleb sa Slobodanom Miloševićem na Trgu republike. To je jedna vrlo žalosna linija, ali nije jedinstvena. Mića Danojlić, koji je pesnik prvog reda, koji je sa mnom imao jednu prepisku, najgrandiozniju, ne znam kolike stotine pisama, dok nije počeo da klizi, ja sam već bio u Nemačkoj. I onda sam ja počeo u tim pismima da ga kao učim pameti, do nekog momenta kada je on potpuno se otvorio i rekao: pojava Miloševića je ozon u srpskom vazduhu. Ja sam sa njim prestao. I došlo je dotle, na jednom Leipziškom sajmu, kada je Srbija bila gost država, da je on došao potpuno kao jedan debeli seljak, bio je jedan ruralni, ali evropejac.
Nacionalizam, doima se, nužno degenerira čovjeka.
- Da. Kako to odjedanput prodre. Mihiz je za Danojlića govorio: taj će završiti u manastiru. Ali nije otišao u to, otišao je baš u četništvo. On je recimo baš na pomenutom Leipziškom sajmu, tamo su se slikali učesnici, imao je i on valjda jednu knjigu na nemačkom, želio prvo da se slika u opancima, a potom bos. Onako kako je i došao kod mene u ona vremena.
Radomir Konstantinović je bio vaš prijatelj, u knjizi „Vražji nakot“ vi se bavite njime, njegovim djelom, ali i specifičnim odnosom sa ocem. Čini se da je Konstantinović pisac koji će tek doći u našu kulturu, svojim kolosalnim djelom.
- Bez obzira što ga više nema, on mi je najbliži rod. On i ja smo imali zanimljiv zajednički put. Prvo, iz iste smo škole, Prva muška gimnazija je takođe jedna mitska ustanova bila, on je nekoliko godina ranije završio. Tu se nismo prepoznali. Ali posle smo vrlo brzo počeli da idemo istim pravcem u tim ranim romanima. Posle toga je bila ta čitava rovinjska etapa, bili smo strašno često bliski u svemu i svačemu, bila je čak i jedna epizoda koja nas je direktno vezala. To je bilo smešno. Ja sam bio u vojsci, negde u Prizrenu, i došao je neki pukovnik iz političke uprave, kao tamo da obiđe, ali je došao sa mnom da razgovara. I on je mene malo ovako pitao o Branku Ćopiću. A Ćopiće je ustvari moj prvi urednik, jer sam ja u listu „Pioniri“ sa trinaest godina objavio neke pesme. Male jedne pesmice. Posle sam ga i upoznao. I moram reći da bi on rekao, a posle je to i zapisao, da je „Bašta sljezove boje“ napisana posle „Uloge moje porodice...“. On je to napisao, kad si ti mogao o svojoj familiji tako, e sad ću ja o svojoj. To je izašlo u Borbi. I dobro. Ispostavi se šta je bilo, zašto su me pitali o njemu. On je bio negde u Moskvi, to je bila 1961. godina, mislim, i tamo je govorio nešto protiv moderne, i protiv Radeta i mene. I kad sam se vratio iz vojske, odmah istog dana vidim Radeta na ulici, i on mi ispriča čitavu tu aferu da je Branko Ćopić izbačen iz partije. Zbog čega. Zbog toga što je govorio protiv nas. Na kraju, poslednjih godina Radetovog života neprestano smo bili zajedno, kad god smo bili u Beogradu. Do kraja
Nema komentara:
Objavi komentar